Основна школа “Добрила Стамболић“ у Сврљигу
ДРАГА ШКОЛО,
ко те не би вол’о?!
У пoследњих сто педесет година, колико постоји основно образовање у Сврљигу, за потребе школовања коришћено је пет зграда. Прва је спаљена у српско-бугарском рату, друга је била у приватној кући Милана Голубовића, трећа је садашња радионица у дворишту школе, четврта је зграда Народног универзитета и пета је данашњи школски објекат.
Садашња школска зграда налази се у Радетовој улици 25, има 4.595 м2 и претрпела је две етапе у изградњи. Најпре је у периоду 1962. г. до 1967. г. изграђен део према улици, а онда је 1982. г. саграђен и део према недовршеној хали, који је пуштен у рад на Дан ослобођења Сврљига. Дограђеним делом, школа је добила 1.860 м2: (у то време) , седам кабинета (за физику, хемију, биологију, музичко и ликовно васпитање и стране језике), две радионице за техничко образовање, салу за свечаности. Санитарни услови су, такође, били побољшани увођењем задовољавајућег мокрог чвора и централног грејања.
Школа данас поседује двадесет и три учионице, шест кабинета, библиотеку и медијатеку, кухињу са трпезаријом, канцеларију за директора, наставнике, стручне сараднике и административне раднике, као и недавно постављену балон-салу, која надокнађује недостатак сале за физичко образовање, и у којој постоји низ техничких проблема због којих је рад у њој отежан.
Основна школа у Сврљигу није била прва у овом округу. Она постоји од почетка 20. века на поменутим локацијама, али регистрована је тек 15. фебруара 1966.г., у веме када је директор школе био Красимир Радивојевић. Школе су прво биле грађене у околним селима. Од тридесет и два школска објекта у сврљишкој опстини, само је четрнаест данас у функцији, а неки су од затворених потпуно риунирани. Независне сеоске школе су временом пропадале и затварале се спонтано због недостатака ученика. Из тих разлога, осмогодишње школе у селима: Гушевац ( „Васе Албанца“), Лалинац („Данило Прица“ ), Извор ( „Душан Тривунац Добри“), и Галибабинац ( „Милан Мирчић Цале“), као и основна школа у Сврљигу интегрисане су у једну под називом „Добрила Стамболић“.
Данас раде као осмогодишње још само школе у Лалинцу и Гушевцу и оне са веома малим бројем ђака и као огранци матичне школе у Сврљигу. Још је у време уписивања школске 1967/68. г. била изражена миграција становништва и пад наталитета. Такви демографски услови узроковали су смањење ђака за око 20%, па је од 4200 ђака, колико је забележено 1960.г., остало око 3000, а 1982. године 1674 ђака. Такав тренд се наставио и до дана данашњег. Школску 2010/11. г. уписало је укпно 826 ученика. Од тога је у матичној школи у Сврљигу 728, а у издвојеним одељењима 98 ђака.
Ко је била Добрила?
Добрила Стамболић била је учитељица и партизанка. Школу за учитељицу завршила је 1933. године у Ужицу, где је постала и члан СКОЈ-а. Служила је у Бјеличком срезу. Пребачена је у Сврљишки округ 1939. године и постављена за учитељицу тек отворене школе у селу Гојмановац, где је веома брзо стекла поверење тамошњих становника. Увече је деци читала књиге и подучавала их разним корисним ручним радовима.
Одмах се повезала са комунистама и одиграла велику улогу у разоткривању Немаца. После окупације је радила на подизању устанка. Да би је спречили у томе, Немци су је ухапсили и довели у Сврљиг. Међутим, уз помоц др. Миленка Хаџица (његово име носи апотека и улица у Свљигу) и групе активиста, Добрила је успела да побегне у Ниш ,па у Лесковац. Октобра 1941. године примљена је у Бабички партизански одред и постала комесар прве чете. Била је храбра, служила је као одличан пример другима.
Под лажним именом Радмила Марковић, Добрила Стамболић је заробљена, а после саслушања у полицији (29. марта 1942. ) предата је немачком логору са још шесторо заробљених партизана. Добрилу, као и остале партизане ,идентификовао је Бранко Стојановић Ладовина. Он је открио Добрилу и казао да она није Радмила Марковић, већ Добрила Стамболић, комесар једне партизанске чете. Када су то сазнали фашисти, упорно су покушавали нешто да сазнају од ње о снабдевању оружјем и другим потребнинама. Стављали су је на најтеже муке, са саслушавања излазила је пребијена и сва у модрицама. Остали заробљеници су се трудили да јој доставе у самицу што више хране. Гледали су како су јој Немци једног врелог летњег дана наредили да стоји у ставу мирно неколико сати и гледа у сунце.
Стрељана је 17. октобра 1942. године.
Њено име наша школа носи још од завршетка Другог светског рата.
