УГЛЕДНИ БИВШИ ЂАЦИ
Традиција писаног стваралаштва у Сврљигу и околини, на коју се симболично надовезују резултати досадашњих школских генерација, сеже далеко у прошлост, од Сврљишког јеванђеља (1279), значајног споменика српске културе 13. века, па се, после хаоса векова, тек у другој половини 20. века (као последица заживљавања школства и системског описмењавања) јављају историји познати ствараоци.
Из ове основне школе, или осмогодишњих школа ( у с. Гушевцу, Извору, Лалинцу, Галибабинцу) и четворогодишњих са територије читавог краја, данас уједињених под називом ОШ Добрила Стамболић, потекли су неколики писци, чије дело представља вредан допринос модерној српској култури. Неки од њих су заступљени у антологијама, добитници престижних књижевних награда или су њихове књиге улазиле у избор за исте.
На првом месту, ту је рано преминула песникиња Гордана Тодоровић (1933 – 1979). Она својом првом књигом Гимназијски тренутак (1954), за коју добија Бранкову награду, уноси свеж, нови звук и слику у српску поезију. Ђак ове школе је био и песник и преводилац Срба Митровић (1931 – 2007), добитник награда Бранко Миљковић, Милан Ракић, Змајеве награде и др., који је написао: Метастрофе, Опкорачења, Подне на теразијама, Узмицање, Ноћ и сан, Разговет ил вртлог…, те Злата Коцић (1950), преводилац и песникиња, чије се дело са последњом деценијом двадесетога века налази у средишту литерарних вредновања (књиге: Клопка за сенку, Оро око гротла, Ваздушне фреске, Полог, Лазареве лестве; награде: Драинчева, Змајева, Жичка хрисовуља), све до песника најмлађе генерације Ивана Вишевског (1977), који објављује у угледним књижевним часописима, а чија се књига Миреша нашла у најужем избору за Бранкову награду 2002. године, и Дамира Јоцића (1973), прозног писца (књиге: Ветрови у причама, Лавиринт тишине, Тескоба), који и предаје у ОШ Добрила Стамболић.
Такође, ученици школе били су и Зоран Вучић (1947), песник, преводилац и књижевни критичар, те песници Радослав Вучковић (1949), Обрен Ристић, дечији песник Русомир Арсић.
Основну школу у Сврљигу завршио је и естетичар, етнолог, професор београдског универзитета др Сретен Петровић (1940), писац капиталног, петотомног дела Митологија Срба; др Недељко Богдановић (1938), професор Универзитета у Нишу, дијалектолог, али и пручавалац народних обичаја и стваралаштава.
Помињемо и германисту, предавача на немачким универзитетима, преводиоца Светомира Јанковића (1940 – 1991); етнолога, проучаваоца народне књижевности др Љубинка Раденковић; професоре Универзитета у Нишу др Вилотија Вукадиновић, др Радослава Раденковића, Милу Давидовић; хирурга Нинослава Радовановића, државног првака у шаху Мирослава Тошића…